Od tridesetak prestoničkih javnih satova veliki broj neposeduje automatsko podešavanje vremena prema evropskom standardu, takozvanom GPS sistemu. To ne znači da ostali pokazivači vremena u gradu koji krase raskrsnice, skverove duž ulica, šetališta i parkove ne pokazuju tačno vreme. Neki od njih samo nisu sto posto precizni. Na listi javnih časovnika ima i onih koji su proglašeni spomenicima kulture. Uz sve to, većina analognih i digitalnih kazaljki kvarljiva je roba, poručuju stručnjaci, što potvrđuje i najnoviji primer sata na novobeogradskom skveru u Bulevaru Mihajla Pupina. Ovaj dvostrani časovnik, koji je postavljen pre devet godina, uklonjen je pre nekoliko meseci jer nije otkucavao valjano vreme. Kako kaže Miroslav Stanković, načelnik inspekcije ove opštine, javnom časovniku nije bilo mesto na novobeogradskom skveru jer je imao osetljiv mehanizam koji nije mogao da izdrži saobraćajne vibracije. Na koju lokaciju će biti premešten, zasad nije poznato. Najmnogoljudnija opština ostala je sa samo tri javna sata – na Kuli „Geneks”, stambenoj zgradi u Bloku 23 i Bulevaru dr Zorana Đinđića kod DDOR-a.
Beograd ulepšavaju stubni, zidni, fasadni odnosno toranjski i arhitektonski satovi. Najnoviji stubni sat postavljen je pre osam meseci u centralnoj zoni Kovina. U grupi najstarijih nalaze se časovnik na Sahat-kuli i Domu Vojske Srbije, zatim merač vremena iz 1928. godine na zgradi „Železnica Srbije” u Nemanjinoj ulici koji je nedavno popravljen, kao i sunčani sat na kući u Zemunu...
Dokumentacija Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture čuva svedočanstva o satovima koji su proglašeni spomenicima kulture. U starom jezgru Zemuna nalazi se kuća sa sunčanim satom iz 1828. godine koji je zaveden kao „raritet posebnih vrednosti”. Osim ovog časovnika, kako kaže Saša Mihajlov, u grupi satova proglašenih spomenicima kulture je i merač vremena na ulazu u železničku stanicu, iz 1884. godine. U pitanju je kulturni spomenik od velikog značaja. Zgradu Ministarstva saobraćaja u Nemanjinoj ulici, krasi i kula sa satom iz tridesetih godina prošlog veka, dok je javni časovnik na zdanju Glavne pošte u proceduri da postane spomenik kulture.
Novija istorija beleži da je pred zdanjem Palate Albanija, početkom šezdesetih godina minulog veka, osvanuo prvi posleratni javni časovnik, poznat kao najbolji orijentir zaljubljenih. Na prostoru koji danas zovu Mitićeva rupa, posle Drugog svetskog rata sve do početka devedesetih godina nalazio se sunčani sat koji je uklonjen kada je prostor došao u posed Dafine Milanović.
U svetu su pravi hit takozvani cvetni satovi kojih u našem gradu, pa ni u Srbiji, zasad nema.
– U prestonici ima najviše stubnih časovnika kao što je recimo „Insin” sat nadomak Gradske biblioteke. Fasadni tip sata nalazi se na Domu Vojske Srbije ili na zgradi preko puta kafane „Ruski car”, dok arhitektonski tip časovnika podrazumeva specijalan vid rešenja. Pravi primer ovakvog časovnika je sat na Trgu Republike koji je podignut pred početak novog milenijuma. Iako je postojala ideja da se napravi i časovnik ulepšan cvećem na jednoj od centralnih gradskih lokacija, od takve zamisli ubrzo se odustalo – objašnjava Danilo Pavlović, vlasnik firme „Digital pro” iz Novog Pazara koja se bavi ugradnjom i održavanjem javnih satova.
Radni vek javnih merača vremena sa elektronskim mehanizmom poput časovnika na kraju Knez Mihailove najviše dve decenije. Mehanizmi ovih sprava rade u ekstremnim uslovima, izloženi su i hladnoći i toploti tako da nisu sasvim pouzdani, tačnije treba ih češće kontrolisati.
Neveliki broj uređaja za praćenje vremena može se pohvaliti takozvanim DCF sistemom, tačnije radio-signalom koji prima sa predajnika u blizini Frankfurta.
– Ovakve impulse primaju satovi na objektu „Pošte Srbije” u Savskoj ulici, na Trgu Republike, časovnik na ulasku u Knez Mihailovu, kao i uređaj u Bulevaru dr Zorana Đinđića – ističe Pavlović.
Gotovo svi stari satovi moraju dvaput godišnje da se šteluju i to prilikom prelaska sa letnjeg na zimsko računanje vremena i obratno. Za časovnike novijeg datuma godišnje navijanje nije neophodno, kaže Pavlović, već je dovoljna jednogodišnja ili dvogodišnja redovna kontrola.
Prema odredbi o uređenju grada, svi javni satovi moraju da budu ispravni i tačni. To važi i za one u izlozima časovničarskih radnji i pekara. Preciznost ovih kazaljki kontrolišu opštinski komunalni inspektori, a za održavanje merača nadležni su oni koji su ga postavili ili koriste objekte i prostore u kojima se nalaze časovnici.
U Sekretarijatu za inspekcijske poslove kažu da će svaka organizacija ili pravno lice, u slučaju da ne vodi brigu o održavanju javnih časovnika, biti prekršajno kažnjena od 5.000 dinara do 500.000 dinara.
M. Brakočević